Huncutarije

Ne moramo posezati samo za stranom literaturom da bismo se upoznali s bravuroznim smicalicama kojekakvih Ostapa Bendera i Minhauzena. I mi smo imali svoje Brajeke i uopće majstore raznih huncutarija koji su svojim humorom, štiklecima i svojim “pucam prsluk” odnosom prema životu nasmijavali i obogaćivali svakodnevnicu starih Ivančana, kajkavski rečeno. U opisivanju takvih ličnosti i njihovih postupaka nenadmašiv je naš sugrađanin Zvonko Agnesi.
Iz nekoliko njegovih ponuđenih priča, odabrali smo tri priče humorističnog tona: Priređene cipele, Gospodin Grso i Brušenje britve.

Zvonko Agnesi

Priređene cipele

Poslije naporna noćna rada i jutrošnje gužve u pekarnici, izišao malo vlasnik pekarnice pred svoj čardak da se protegne i udahne čisti zrak. Dok je on bio pri kraju s poslom, u susjednim se čardacima poslovi tek zahuktavali. Nad ulaznim vratima kuća u susjedstvu, natpis do natpisa: pekar, postolar, brijač, užar, kišobranar, trgovina mješovite robe, mesnica…
Pekar zapazio čovjeka koji se muvao po ulici, zaglédao u natpise i zastajkivao. U ruci mu cipele. Taj je sigurno iz nekog udaljenog sela. Nepoznati se uputi prema pekarnici. Možda će kupiti kruh.

-   Dobro jutro, majstore! – pozdravi čovjek gospona obrtnika pred čardakom.

- Bogdaj! – odzdravio pek.
- Evo, ja sem donesel cipele da mi ih lepo priredite.

Uzeo majstor cipele, ogledava ih i prevrće.

- I veliš da ti ih priredim.
- Je, pa vidite kakve su. Kad bi bile gotove?
- Dobro! Dojdi po njih zutra vjutro.

Sutradan ujutro došao čovjek po svoje cipele.

- A kaj je to?
- Tvoje cipele.

Zagledao se čovjek u svinute cipele, posve ispucale bezbojne kože.

- A kaj ste to naredili z mojih cipel?
-  Pa jesi rekel da ti ih priredim. Ja sem ih lepo metnul noćas v krušnu peć. Kaj ne vidiš da sem ja pek, norc jeden.
Čovjeku udarila krv u lice. Uzeo cipele i ravno s njima odjurio gradonačelniku.

- Joj, vražji huncut! – rekao je gradonačelnik, Zlatko Agnesi.
- Na, evo ti penezi pa si kupi najlepše cipele v Ivaniću.

Gospodin Grso

Grso je bio mesarski pomoćnik. Dok su mesarski obrtnici pomalo zarađivali i unaprijeđivali svoja gospodarstva, Grso se nije pomaknuo s mjesta. Bio je preveliki ljubitelj šanka.
Jedno je vrijeme pomagao cijenjenom ivanićgradskom mesaru Zlatku Laušinu. Zlatko Laušin mu je redovno isplaćivao nadnice, ali i svaki put mu malo odvojio u štednu kasicu.
Jednoga dana, poslije radnog vremena, kaže gospodin Laušin Grsi:

- Sad idemo u najbolje ivanečke dućane i majstorske radionice.

Kaj je to sad! – izbečio Grso oči.
Kad su izašli iz posljednje obrtničke prodavaonice, na ulici se pojavio gospodin Grso. Sve na njemu novo, od nožnoga palca do vrha glave. Nove cipele, čarape, košulja, šešir, kravata, čak i igla za kravatu.
-    Koji ono gospon ide s Laušinom? – prvi se zaprepastio Grsin prijatelj sa šanka. Dvaput je protrljao oči. “Je. Nije. Bome je. To je Grso. Pa kaj mu je došlo?” – razočarano je mumljao cuguš prijatelj.
-   Dobar dan, gospodine Grso! Moj naklon, gospodine Grso! – pozdravljali ga poznati što od šale, što od zbilje.
Grso je samo žmirkao i kimao glavom.
Nedjelja je. Obukao Grso sve novo i otišao među ljude kao pravi gospodin građanin. Stavi ruku u džep. Izvuče novu maramicu. Oho! Stavi ruku u drugi džep. Unutra nekakvi papiri. Izvuče ih. Zanijemio je. Pa to su prave pravicijate novčanice. Ma kakav kralj, kakav car! – nitko mu nije bio ravan. Ali kud će suza, nego na oko. Uputi se Grso u malo bolju gostionicu.

- Jen gemištec prosim.
- Odmah, gospodine Grso!

Iz pokrajne sobe dopirahu glasovi.

- Tko je tamo unutra?
- Tamo se igra ajnc.

Poslije šanka ajnc je druga Grsina slabost. Ušao Grso u zadimljenu prostoriju. Igrači zure u svoje karte.

- Grso, ovdje se igra za novac.
- Pa kaj onda, – veli Grso i pokaže svoje novčanice.

-    Može, može, sjedni tu – kaže jedan kartaš, a da mu pritom nije ispala cigareta iz usta. Kao da se prilijepila za donju usnicu.
Spustila se večer. Grso ne izlazi iz začaranog kruga kartašnice.
Noć je. Ulične svjetiljke otkrivaju čudnu figuru na cesti. To Grso tetura kući. Na njemu samo stare zakrpane hlače i dotrajale kućne papuče koje mu je dao vlasnik gostionice da baš ulicom ne hoda posve gol. Sve je zakartao, čak i iglu za kravatu.
Gospodin Grso, postao je opet ono što je i prije bio, samo Grso. Bilo je slatko, ali kratko.

Brušenje britve

Još malobrojni Ivanićgrađani, osamdesetgodišnjaci, sjećaju se ivanićgradskog župnika Petra Cimermanovića. U Ivaniću su ga ukratko zvali, velečasni Pero ili gospon Pero.
Velečasni Pero se ponekad brijao sam. U Basaričekovoj ulici živio je brusač i kišobranar Dragutin Pjelih. Jednog lijepog ljetnog dana prije podne došao velečasni Cimermanović k Pjelihu.

- Hvaljen Isus!
- Na veke falem budi! – pozdraviše se.

-   Dragec, donesel sem ti britvu da mi ju nabrusiš. Ali pazi kak ju buš brusil. Moraš to delati, onak, fino, izdaleka.

- Dobro, gospon Pero. Morete dojti po nju popolden oko pet vur.

Ode Pero, a Dragec smišlja huncutariju.
-    Franjo! – pozove svoga sina. – Daj najdi v dvorišću najdukši kolec kaj imamo!
Naređeno, učinjeno!
Navrh kolca Pjelih čvrsto svezao Cimermanovićevu britvu. Oko pet sati poslijepodne pojavi se Cimermanović.

- Eno ga, ide! Ti Franjo, sad vrti brus!

Dragec izišao pred kuću do pola ulice. U ruci mu dugačak kolac. Na vrhu kolca britva.
Zastao velečasni Pero i gleda.
- Falem Isus! – pozdravi ga Dragec.
- Na sve vijeke! Dragec, a kaj to delaš?
- Brusim vašu britvu, velečasni!
- A kaj ti je došlo da si ju svezal na kolec i brusiš je tu s ceste?

-   Je, gospon velečasni, pa ste mi rekli da ju moram brusiti fino, onak z daleka.

Zvonko Agnesi